Холивудски филмови никоме не чине услугу када приказују парове којима је „суђено” да буду заједно и живе срец́но до краја живота када се нађу. 

Или, консеквентно, ако се неким случајем раздвоје (смрћу, неким догађајем…) никада им осванути сунце неће. Наша култура је идеализовала љубав и наметнула предрасуду да ако се веза заврши, то спада у наш велики неуспех, без обзира шта нам је та веза донела као искуство и које су околности под којима је прекинута.  

Идеализовано видјење љубави води ка 2 сценарија.

Сценарио 1: Нема велике љубави без велике жртве

1. Ја чиним све да веза опстане
2. Више нису важне моје потребе, ја треба да ишчитавам, чак и предвидјам потребе партрнера и њима удовољавам
3. Све невоље које имам у вези су због љубави коју обострано гајимо и зато је вредно трпети
4. Чак и када се пуно свађамо, штету (увреде, маснице…), ма каква била, ћу истрпети, јер мени без његове/њене љубави нема живота.
5. Ако ме вара, то је пролазна авантура, а ово што ми имамо је права љубав.

Сценарио 2: Велика љубав протиче глатко, или то није

1. Или су као пар судбински преодређени и не постоји могућност  разлаза, или је промашај 
2. Судбинске везе се једноставно догоде и не би требало да захтевају много труда. 
3. Судбински парови су толико слични или компатибилни да један другом читају (сусрећу) мисли, а ако треба много објашњавања онда су случајни познаници док не наиђе “права” особа.  
4. Судбински одређени партнери се никад не свађају, а ране невоље И конфликти у вези означавају лошу подударност између партнера
5. Судбински сусрет се на први поглед осети, или то није
6. Судбински предодређени парови увек имају сјајан секс.

Људи који верују у сценарио 2 имају вец́у вероватноц́у да прекину везе. На крају крајева, они осец́ају да су изазови у вези „знак“ да то једноставно није веза у којој требају да буду. Они такође чешће користе “гхостинг”  да прекину везу, односно, прекидају везу тако што „нестану“ у уверењу да ц́е друга особа схватити без икаквог разговора да је веза прекинута.