Ljudi imaju univerzalnu potrebu da nekome i nečemu pripadaju takvi kakvi su.  

Partnerski odnos podrazumeva najintimniju vezu dva čoveka. Najintimnija veza je susret nas kao ljudi i nas kao muškarca, odnosno žene. Podrazumevaju prevazilaženje površnosti i dozvoljavaju svakom da se pojavi sa autentičnim potrebama. Osim toga, stvaraju mrežu sastavljenu od intimnih partnera i njima bliskih osoba, koje pružaju snažnu emocionalnu privrženost i ispunjavaju naše univerzalne potrebe za pripadanjem i za zbrinutošću. Zato su nam ovi odnosi neophodni, ali su i najsloženiji i, kao takvi, podložni krizama. Kada još dodamo i civilizacijske promene, koje idu u smeru razgradnje porodice, ogromne brzine dnevnog života (naročito u gradovima) i sve veće izolacije usled novih tehnoloških prodora (neverovatna usmerenost na internet), partnerski odnosi izrazito trpe. 

U okviru moje prakse mladi ljudi dolaze, jer ne mogu da naprave odnos, koji može da ih “nahrani”, potom, i kada udju u intimnu relaciju, imaju teškoće kako da ga dalje razvijaju. 

Posebna i veoma složena se pojavljuje tema kako održati porodicu, koju su partneri sa ogromnim entuzijazmom odlučili da “naprave”, da li/kako prekinuti partnerski odnos, a podržati decu da ne razviju traume. 

Na ovim temama psihoterapija pomaže na način da čovek bolje osvesti koja “hrana” mu treba, šta radi po navici koja, zapravo, smeta i njemu i najbližima, kako da bude jasniji i na koji način postaje “bolji” i sebi i drugima.