Људи имају универзалну потребу да некоме и нечему припадају такви какви су.  

Партнерски однос подразумева најинтимнију везу два човека. Најинтимнија веза је сусрет нас као људи и нас као мушкарца, односно жене. Подразумевају превазилажење површности и дозвољавају сваком да се појави са аутентичним потребама. Осим тога, стварају мрежу састављену од интимних партнера и њима блиских особа, које пружају снажну емоционалну приврженост и испуњавају наше универзалне потребе за припадањем и за збринутошћу. Зато су нам ови односи неопходни, али су и најсложенији и, као такви, подложни кризама. Када још додамо и цивилизацијске промене, које иду у смеру разградње породице, огромне брзине дневног живота (нарочито у градовима) и све веће изолације услед нових технолошких продора (невероватна усмереност на интернет), партнерски односи изразито трпе. 

У оквиру моје праксе млади људи долазе, јер не могу да направе однос, који може да их “нахрани”, потом, и када удју у интимну релацију, имају тешкоће како да га даље развијају. 

Посебна и веома сложена се појављује тема како одржати породицу, коју су партнери са огромним ентузијазмом одлучили да “направе”, да ли/како прекинути партнерски однос, а подржати децу да не развију трауме. 

На овим темама психотерапија помаже на начин да човек боље освести која “храна” му треба, шта ради по навици која, заправо, смета и њему и најближима, како да буде јаснији и на који начин постаје “бољи” и себи и другима.