“Немогуће ми је да замислим да могу да живим без тебе”.

А онда он/она одлучи да оде, да оде из мог живота.

Наравно да није исто када неко оде из нечијег живота и када неко умре, али се увек јавља бол када треба да ставимо у прошлост оно што је до скоро било велика количина живота, емоционалног улагања, енергије дате… Када раскинемо партнерски однос, део патње изазван је губитком свих заједничких ритуала – дивних јутарњих, дневних, вечерњих ритмова који су нас некада нагнали да се определимо да будемо заједно и које тако добро памтимо. Потребно је створити услове за промену навике. 

И тако улазимо у процес, који се зове “жаловање”, туговање, превазилажење бола, али, за оне који почињу овај пут, треба да имају у свести да ТУГА БОЛИ. 

И та БОЛ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБЕЋИ колико год се трудили, и…она се на том путу УБЛАЖАВА ПОСТЕПЕНО И СВЕ ВИШЕ, али остаје осећај ДА ЗНАМО КАКО ЈЕ ТО КАД БОЛИ. 

Треба истаћи да жаловање није болест, већ један од најстреснијих животних догађаја са којима се пре или касније сви суочавамо – живот је и за најсрећније људе испуњен искуством патње.

Не постоји правило колико времена треба проћи да би тугу заменио осећај растерећености, мира и среће и никуда не треба журити. Потребно је време. 

Пролазак кроз процесс туге има своје фазе, које се могу стапати и/или смењивати, али, укратко, то су:

• Одбијање да је та веза готова, маштање о томе да још постоји начин да се веза спаси.
• Љутња, која се манифестује на више начина – љутњом на бившег партнера, на људе или ситуације за које сматра да су кривци за распад везе, на себе.
• Преговарање, које је често удружено са порицањем, када људи трагају за било каквим начином да се однос настави.
• Депресија, која се јавља у различитим облицима: осећај умора, безвољност, недостатак жеље да се устане и започне дан, осећај изолованости у односу на породицу, пријатеље, колеге, тешкоће са спавањем, поремећај апетита, појачана склоност дроги и алкохолу. 
• Прихватање, када се човек помири с чињеницом да је некога изгубио и полако креће даље са животом. Туга одмах не нестаје, али полако, с временом, се губи њезин интензитет и особа се почиње осећати све боље.