Заљубљеност је нека врста пролазног лудила. То је стање страсти у коме бивамо обузети другом особом: “шта ради сада”, “када ће ме позвати”, “да ли мисли на мене”, “да ли ће ме погледати”… Срећом по све нас не траје дуго (до неколико месеци), јер ништа друго нисмо у стању да радимо осим да мислимо и маштамо о тој другој особи, да гледамо занесено и у очима других најчешће изгледамо блесави или глупави. 

У својој пракси често наилазим на реченице “Он/она је потпуно посебна особа.” “То је то!” “Знам је два дана, а као да целог живота само чекам ту особу”.

Не мање често чујем и супротне реченице: “Она/он више уопште није исти/иста.” “Све се за кратко време променило.”Како то да се за кратко време све променило?”

И на то имам јасан одговор: Једноставно је заљубљеност почела и завршила се, јер је страст.

Љубав не ваља бркати са заљубљеношћу. Волети је осећање “радости због самог постојања другог”, и, за разлику од заљубљености, коју замишљам као пожар, волети је свакодневна “тиха ватрица”, која греје а не пржи.

Љубав нема силину страсти, али дубина, коју поседује, омогућава стабилност и сигурност обема особама. Љубав даје слободу, поверење и лепоту живљења “са обе ноге на земљи”, док је заљубљеност шетња “медју облацима” без падобрана.