Reč trauma potiče od grčke reči trauma (rana). Trauma se javlja u kontekstu i fizičke i psihičke povrede, ali i samo fizička trauma može da dovede do dugotrajnih psihičkih posledica. U širem kontekstu, traumatični dogadjaji se uobičajeno definišu kao oni koji su životno ugrožavajući i  prevazilaze normalne kapacitete žrtve.

Osobe sa traumom nalaze manje ili više uspešne načine funkcionisanja u svakodnevnom životu, ali u pozadini ostaje konstantan osećaj straha u vidu flešbekova, noćnih mora, dakle, negde na granici svesnosti i bez mogućnosti da svest na njega utiče i kontroliše ga.  Žrtve traume ispoljavaju sledeće: povišenu budnost (a ne opuštenost) u kontaktu sa drugima, izbegavanje, povećano uzbuđenje, povećana negativna očekivanja, ograničeni opseg afekata, osećanje odvojenosti ili čak otuđenosti od drugih, kao i intruzija misli, flešbekovi i noćne more.

Terapijski rad se kroz više stepenika usmerava na samoprihvatanje, prihvatanje prošlosti i opraštanje. Za neke klijente je opraštanje veoma teško. Opraštanje obuhvata oproštaj sebi za greške koje smo počinili i oproštaj drugima.  Na ovom mestu je važno uspostaviti direktnu vezu sa besom, ljutnjom, koji čine ključ oporavka od trauma. Bes je adekvatan i neophodan odgovor i u terapiji može značiti povretak većoj mobilizaciji i sposobnosti akcije ka svetu oko sebe.