Zaljubljenost je neka vrsta prolaznog ludila. To je stanje strasti u kome bivamo obuzeti drugom osobom: “šta radi sada”, “kada će me pozvati”, “da li misli na mene”, “da li će me pogledati”… Srećom po sve nas ne traje dugo (do nekoliko meseci), jer ništa drugo nismo u stanju da radimo osim da mislimo i maštamo o toj drugoj osobi, da gledamo zaneseno i u očima drugih najčešće izgledamo blesavi ili glupavi. 

U svojoj praksi često nailazim na rečenice “On/ona je potpuno posebna osoba.” “To je to!” “Znam je dva dana, a kao da celog života samo čekam tu osobu”.

Ne manje često čujem i suprotne rečenice: “Ona/on više uopšte nije isti/ista.” “Sve se za kratko vreme promenilo.”Kako to da se za kratko vreme sve promenilo?”

I na to imam jasan odgovor: Jednostavno je zaljubljenost počela i završila se, jer je strast.

Ljubav ne valja brkati sa zaljubljenošću. Voleti je osećanje “radosti zbog samog postojanja drugog”, i, za razliku od zaljubljenosti, koju zamišljam kao požar, voleti je svakodnevna “tiha vatrica”, koja greje a ne prži.

Ljubav nema silinu strasti, ali dubina, koju poseduje, omogućava stabilnost i sigurnost obema osobama. Ljubav daje slobodu, poverenje i lepotu življenja “sa obe noge na zemlji”, dok je zaljubljenost šetnja “medju oblacima” bez padobrana.