On je bio omiljena životinja gledalaca. Predstavu je počinjao tako što se prvo šetao, šepureći se svojom ogromnom pojavom, zatim je pokazivao svoju snagu, a potom gracioznost izvodjenja različitih pokreta, što predstavlja veliko umeće za tako veliki stas. Medjutim, nakon svoje tačke on se poslušno vraćao u ograđeno dvorište i ostajao privezane noge lancem o plitko ukopani kiln.
Svi su se čudili zašto se ne oslobađa te stege, koja je za njegovu snagu izrazito lagana.
Zašto ne pobegne? Šta ga drži sputanog?
Onda je vlasnik cirkusa dao odgovor: “On je dresiran od malena.”
Da, on je privezan o taj kiln otkako je bio mali.
Zažmurite i zamislite slonče Damba kako kao mali vuče lanac, trudi se, juri oko klina da bi došao do slobode, kako žudi za trčanjem, jurenjem, znoji se i napokon umoran uveče zaspi da bi opet i nanovo danima pokušavao bezuspešno, jer je mali a lanac i kiln suviše jaki. I opet, i ponovo sve do jednog strašnog dana kada je prihvatilo svoju nemoć i prepustilo život drugima.
Sada, ta velika, moćna životinja veruje da nema snagu da se oslobodi, jer mu se u sećanje urezala nemoć.
A zapravo mu treba da se sada odvaži svim srcem i ponovo proveri da li može da se otrese stega koje ga odvajaju od slobode.
Ova priča se odnosi na sve nas i ujedno predstavlja polaznu osnovu psihoterapije, a preuzeta je iz knjige Horhe Bukaja “Dozvoli da ti ispričam”, koju vam toplo preporučujem.