Ja sam hrišćanka pravoslavne veroispiovesti. Rođena sam i dobar deo mladosti sam provela u socijalističkoj Jugoslaviji, te nemam dovoljna i dekvatna znanja iz domena pravoslavne teološke misli, te se unapred izvinjavam čitaocima ako u nečemu pogrešim.
Ja sam verujuća osoba, verujem u Boga, ili u Višu Silu, ali nekako u tom svom neadekvatnom teološkom znanju spadam u “naivne” (ili preciznije – neobrazovane) vernike. Ujedno, profesionalno se bavim psihoterapijom i od određenog broja klijenata dobijam različite stavove i pitanja da li su religija i psihoterapija povezane. Takođe dobijam informacije od onih koji redovno odlaze u crkvu da neka sveštena lica veoma negativno reaguju na to da njihovi vernici odlaze na psihoterapiju. Podstaknuta skorašnjem dolasku velikog praznika Uskrsa, kao i sopstvenim razmišljanjima o odnosu religije i psihoterapije, nalazim za shodno da napišem onako kako ja to vidim.
Kao psihoterapeut u Beogradu često istražujem veza religije i psihoterapije kroz prizmu religioznosti i potrebe za pripadanjem.
Koreni religioznosti se nalaze u emocionalnom stanju čoveka. Iako je mišljenje prisutno u našem religioznom doživljavanju, ono sigurno nije logično i racionalno, već intuitivno. Citiraću Vladetu Jerotića: “Religiozno doživljavanje je stvaralačko doživljavanje, koje nije samo proces fantazije, već stvaralačka promena čovekovog JA i, katkad, potpuni unutrašnji preokret, preporođaj. Ovo je moguće zato što religiozni doživljaj utiče na sve ostale duševne procese (misli, osećanja, volju), a ima dejstvo i u nesvesnom duševnom životu, u izgradnji i postepenoj promeni celog bića”.
p>Psihoterapija se takođe bavi čovekom, njegovim načinom života, patnjama, radostima, kako uspostavlja i realizuje odnose sa drugim ljudima… Ako znamo da su osnovne ljudske potrebe potreba za pripadanjem, za bliskošću, za toplinom i potreba za sigurnošću, onda je nesumnjivo da su ove potrebe, kao i načini kako i da li ih pojedinac realizuje briga i religije i psihoterapije.
Shodno tome i religija i psihoterapija dele iste ciljeve, a to su:
Uticaj nasleđa i ranog detinjstva je nesumnjiv i određeno vreme se u psihoterapijskim seansama usmeravam na rasvetljavanje tog perioda čovekovog života, ali i ja kao psihoterapeut i teolozi znamo da ljudski karakter nije statičan, već je dinamičan usmeren ka transformaciji, ka samorealizaciji i ka večnom rastu i razvoju.
Posmatrajući ovako ja religiju i psihoterapiju ne vidim kao suprotstavljene, već mogu zajedno na komplementaran način pružiti dublje razumevanje čoveka i pomoći mu da pronađe svoj autentični put i načine kako da ostvari svoje potrebe.
U praksi u Beogradu vidim da veza religije i psihoterapije kroz religioznost i pripadanje donosi duboku podršku klijentima, posebno u vreme praznika poput Uskrsa.